Sinoć sam videla jednu objavi iz Pariza, 2016. godine.
I umesto da vidim samo grad, videla sam sebe – ženu koja se tada borila svim snagama da postane majka. Moj put je trajao deset godina. Puno odluka, puno medicinskih procedura, puno padova i ponovnih početaka.

Te godine dobila sam termin za još jednu operaciju – onu koja bi značila kraj borbe, kraj nade i kraj mog sna da postanem majka.
Ali moj izbor je bio da pokušam još jednom.
Zato sam svakog meseca putovala u Pariz.

Na fotografijama je to izgledalo kao život iz snova:svetska destinacije, ulice, glamur, „blago tebi, svaki mesec Pariz“. Bili su komentari .
Ali ljudi na mrezama su videli Pariz – malobrojni su znali razlog.

Danas, gledajući tu sliku, osećam duboku zahvalnost prema ženi koja sam tada bila – hrabroj, odvažnoj i tvrdoglavoj, koja se borila za ono što danas živim.

Pariz je za mene nosio dva velika trenutka.
Marta 2017. vratila sam se iz Pariza u drugom stanju – sa novim životom.
A maja 2023. morala sam iznenada da prekinem boravak u Parizu zbog gubitka svog oca, mog najvećeg oslonca.

Pariz za mene nikada nije bio samo jedna priča.
On je kraj, početak i prekretnica.
On je mesto gde je počela priča „Prolepšaj se“.

I želim da nešto važno dodam.
Ovo nije još jedan lep narativ, storytelling ili inspirativna poruka.
Ovo je podrška i pomoć svima onima kojima ponestane snage da ponovo ustanu – a već su mnogo puta pali.

Jer ono što nikada ne stane u tekst jesu godine borbe, strahova, neprespavanih noći, tišine u kojoj se boriš, i odluka koje ti lome srce.

Pišem ovo jer možda baš neko danas nema snage da ponovo prođe kroz isto.
Možda nema podršku.
Možda nikome nije ni rekao kroz šta prolazi, kao što ni ja nisam pričala.

I zato – ako nemaš kome da kažeš, uzmi jednu svesku i piši.
To bih volela da mi je neko rekao tada.

Znam da sve ovakve priče nemaju srećan kraj.
Ali verujem da smo tu da bismo naučili da vrednujemo život – u svim njegovim oblicima, i lepim i teškim.

I ako ovo nekome da malo nade, malo svetla, ili samo osećaj da nije sam – onda je vredelo napisati.
I vredelo je isplakati još koju suzu prisećajući se svega ovoga.

Jer svaka suza danas pripada ne samo meni iz prošlosti, već i svim mojim prijateljima koji su sa mnom prošli ovaj deo puta, kao i onima kroz čije sam borbe i ja prolazila uz njih.

Neke priče nisu ispričane da budu lepe, već da budu istinite.
Da podsete da nikada nismo sami u onome kroz šta prolazimo.

I na kraju – ja sam se prolepšala onda kada sam postala mama Dragana.
Ne zato što je život postao lakši, već zato što sam postala žena koja je počela da živi svoju najveću želju, uživala sam u toj novoj životnoj ulozi,a sve to se videlo na mom licu.